Zašto je važno da slušate svoje dete

Slušate li vi svoje dete?

Malo ljudi se bavi slušanjem uopšte, samim tim nemaju naviku da slušaju ni svoje dete. A to je jedan od bitnih elemenata za zdravo odrastanje.

Svi bismo nešto da kažemo, da izrazimo sebe, da se požalimo ili pohvalimo, ali malo nas je strpljivo da sasluša. Ne slušamo se međusobno, a kakav nam je tek stav prema slušanju deteta?

Koliko često nemamo vremena da saslušamo šta dete ima da nam kaže? Koliko često zapovedamo, pre nego što čujemo o njegovim potrebama i osećanjima? Koliko često na njegovo pitanje: “Zašto?”, odgovorimo: “Kasnije.” ili “Zato što ja tako kažem.”

Ja sam često dobijala odgovor: “Kad porasteš saznaćeš.”.

Ne mislim da je ovo bio zlonameran odgovor, ali u meni je takav odgovor stvorio mišljenje da odrasle osobe znaju sve, samo zato što su odrasle.

Stvaranjem slike o savršenosti i mudrosti odraslih – ja sam ih idealizovala. Osećaj razočarenja, kada sam odrasla i shvatila da ne nose svi ljudi mudrost u sebi, bio je poražavajući.

Zato je jako bitno da budete iskreni prema svom detetu, da ga čujete i tretirate ga jednako sebi. Da brinete o njegovim osećanjima isto kao i o njegovim fizičkim potrebama. Jer detetu nije potrebna samo toplina doma, hrana, higijena i zanimacija, potrebna mu je i emocionalna potpora i razumevanje.

Često smo vođeni time da se deca ne sećaju ničega iz perioda kada su bili jako mali. Istina je da deca pamte upečatljive trenutke. Ako ne čitave situacije, onda bar osećaje i emocije koji su vezani za taj osećaj. Iz tog razloga jako je važno da deca od najranijih trenutaka osećaju sigurnost i podršku svoje okoline. Da se kod njih gradi samopouzdanje i osećaj vrednosti. U suprotnom, ono će se razvijati u stidljivo, nesigurno dete, koje će se kroz život suočavati sa brojnim poteškoćama.

“Dobro” dete

Želela bih sada da se osvrnemo na usredsređenost roditelja da “dobro” vaspitaju svoje dete i na količinu energije koju daju u ovom procesu.

Svako ko ima više od jednog deteta složiće se sa mnom da – ma koliko se trudili da ih odgajate po istim pravilima i da upotrebljavate iste vaspitne mere i principe, na kraju svako dete izrazi svoj karakter i svoju jedinstvenost. Na kraju se svako dete ponaša svojstveno samom sebi.

 

 

Moja nana je to odlično definisala opisavši specifična ponašanja u pubertetu svake od nas tri:

P.S. Kada je prošao pubertet postale smo zlatna deca 😉

Neki će opet opravdanje pronaći u tome da različito ponašanje dece potiče iz toga što su ih roditelji odgajali u različitoj životnoj dobi, pa odatle i male razlike u vaspitanju i detetovom ponašanju. Ali ovakav obrazac (potpuno različitog ponašanja kod dece) javlja se i u slučajevima kada su deca blizanci. U tom slučaju vaspitavanje je istovremeno, a opet, svako dete ima sopstvena shvatanja, interesovanja, poglede na svet i afinitete.

Zbog čega upućujem na sve ovo? Zbog toga što želim da vam približim istinu koja glasi:

             Dete se ne može oblikovati po unapred određenim merama.

 

Možda ovo zvuči brutalno i možda izaziva nemir u vama i neslaganje koje vam daje nelagodan osećaj u stomaku. Ali istina je takva.

Svako dete ima svoj karakter na koji roditeljski autoritet nema nikakvog uticaja.

Za njegovo dobro

Kao roditelj, vi delate iz najbolje namere. Ali terajući dete da silom prati određeni plan koji ste osmislili za njega (za njegovo dobro), možete uticati jako loše na njega.

Možete udaljiti svoje dete od sebe. Učiniti da ono više ne vidi podršku u vama, ne vidi vaše poštovanje njegove ličnosti. Pa zbog svega toga, vrlo često, u periodu adolescencije se može okrenuti porocima, iz čistog revolta kako bi vam dokazalo da nemate kontrolu nad njim. Što, u najgorem slučaju, može dovesti do fatalnog ishoda.

Drugi obrazac ponašanja jeste da će vas dete bez pogovora slušati, pratiće vaše instrukcije i trudiće se svim silama da vam se dopadne. Da zasluži vašu ljubav svojom poslušnošću, u početku. A onda će vas potpuno isključiti.

Bićete zaprepašćeni njegovim novim obrascem ponašanja. Tražićete savete terapeuta tvrdeći da sa vašim detetom nešto nije u redu. Nećete čak ni biti svesni toga da ono što zapravo nije u redu, jeste način na koji ste se ophodili prema njemu, ne slušajući ga.

Namećući mu svoje ciljeve i očekujući stalno nešto od njega, stvorili ste u njemu osećaj da nije dovoljno dobro, dovoljno vredno i da nikada neće biti dostojno vaše ljubavi.

Na kraju, ono će dići ruke, jer koliko god se trudilo, jednostavno nije dovoljno. A vi ćete to prepoznati kao da sa njim nešto nije u redu i tražićete od stručnjaka da ga “poprave”.

Ili još gore, vi ćete uvređeno okrenuti glavu, prekidajući na taj način povezanost sa svojim detetom. Ostavljajući ga samog u svetu, kriveći ga za zid između vas.

Rešenja

Verujem da vam se ni jedan od ovih scenarija ne dopada. Pa je pravo pitanje, šta nam je činiti?

Vežbajte disanje

Prvo zatvorite oči i udahnite. Zatim polako izdahni. Opet udahnite i izdahnite. Ponavljate ovaj postupak dok ne osetite mir.

Ne budalim. Svaki izazov rešava se “hladne glave”.

Da biste učinili bilo kakav napredak morate prvo pronaći mir u sebi i delati iz čiste ljubavi. A u stanju nervoze i nemira malo mesta za ljubavi ima.

Naučite da slušate

Osluškujete svoje dete. Njegove želje, potrebe, strahove i dileme. I ne dajte da vas vaš ego zavara, pa da između redova ubacite opet sve ono što ste za njega isplanirali još pre nego što se rodilo.

Pokažite mu čistu ljubav i saosećanje. Razgovarajte o svakoj dilemi i svakom njegovom postupku koji vam se učini pogrešnim. Nemojte nikako sami suditi! Jer, vrlo često, ne sagledavši kompletnu sliku, možete okriviti svoje dete da je nevaljalo, kazniti ga i time ga duboko povrediti. Sve zbog prekida u komunikaciji.

 

Navešću vam dva primera koji ukazuju na ovakvu situaciju:

Prvi primer sam doživela, o drugom sam čitala.

A ono što je za oba primera karakteristično jeste to da je roditeljska strepnja, da će dete krenuti lošim putem i postati lopov (ili prestupnik druge vrste), dovela do toga da se dete nađe na osuđeničkoj klupi, iako se cela scena krađe odvila samo u glavi roditelja.

Možete li se staviti na mesto deteta koje je osuđeno bez razloga, a da pri tom nije ni saslušano?

Nemoć, nerazumevanje, odsustvo ljubavi i osećaj manje vrednosti, itekako mogu da se razviju u detetu u trenucima kada se zaobiđe njihovo pravo da budu saslušani.

Zato naučite da slušate svoje dete bez unapred formiranog mišljenja o situaciji.

Kada savladate veštinu dovođenja sebe u mirno stanje i veštinu slušanja, uvidećete da većina problema koje ste mislili da imate, zapavo nisu problemi, već plod mašte. A samim tim ostaće vam mnogo više živaca, vremena i snage da se suočite sa stvarnim izazovima kada se i ako se pojave.

Takođe, vaše dete će imati poverenja u vas da vam se poveri ukoliko se zaista nađe u problemu ili dilemi. Jer će znati da neće čuti osudu od vas, već da ćete mu ponuditi konstruktivno rešenje i da ćete zajedno učestvovati sa njim u tome da sve opet bude u redu.

 

Za početak samo dišite…

Brzo ćete primetiti dobrobiti čistog kiseonika koji je dopreo do svakog kapilara u vašem telu.

Mir ima neprocenljivu vrednost.

 

Osvežite se i krenite. Život vas čeka.

Ukoliko vam se ovaj blog dopao komentarišite, podelite ga ili ga pošaljite osobi koju bi možda inspirisao.

 

 

error
Ovaj unos je postavljen u Blog. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *