Tražim muža

            Svanulo je. Ako se da suditi po crnilu na nebu, tmuran dan je na pomolu.

Po navici, otvorila je oči pre alarma.

U ćošku iznad nje pauk je vredno pleo mrežu. Gledala je u njega nepomično, ljubomorna na smisao njegovog postojanja – živi, radi, lovi, razmnožava se .

Ona je svoj smisao nedavno izgubila i danas bi, ceo dan, mogla da zavidi pauku. Vremena ima na pretek.

Deset godina predanog truda i zalaganja, pretvorilo se u bezličnu etiketu tehnološkog viška. Školi više ni pola pedagoga nije bilo potrebno.

„Mamice.“, prošaputala je Petra otvorivši vrata Miličine spavaće sobe.

„Dođi srce.“

„Mamice, imamo ekskurziju sledećeg meseca. Ide ceo razred.“, uzbuđeno je počela devojčica, smeštajući se pored majke.

„Aha.“

„Moraćemo da kupimo novu trenerku. U Beograd idemo, znaš? Moram da budem lepa.“

„Videćemo.“, procedila je Milica, dok joj se gorčina nakupljala u grlu.

Nije želela da svojoj mezimici uskrati putovanje, a sudeći po trenutnoj situaciji, verovatno neće imati ni za kiriju sledećeg meseca.

Njena urođena žilavost nadvladala je ojađenost. Morala je brzo da smisli kako će nastaviti da žive.

Iskustva, osim u svojoj struci, nije imala. A u trideset sedmoj godini, samohranoj majci retko će ko pružiti šansu. Zalupili su joj sva vrata na koja je prethodnih dana pokucala.

Na današnjem razgovoru, na koji je otišla nakon što je Petru odvezla u školu, joj nisu zalupili vrata. Ali su joj zato lupili šamar, pitajući je kako će raditi kada joj se dete bude razbolelo. Izašla je iz kancelarije poslodavca jedva se boreći za vazduh. Poražena, razdrljavljene duše po listovima predatih CV-a, nastavila je besciljno da šeta ulicama, prebirući po mislima.

Od svojih i roditelja pokojnog supruga već dobija veliku podršku, ali ne bi mogla da živi u zajednici. Bio joj je potreban mir, stabilnost i sloboda. Osećala je da bi je tuđa kuća gušila. Biti opet na grbači roditelja nije bilo rešenje.

Morala je da pronađe alternativu.

„Tako ti je to u našoj zemlji. Nego ti da nađeš nekog baju u Švici. Udaš se lepo zbog papira i rešiš problem. Ostalo ti je sve lako. Pozajmiću ti ja keš za početak, dok se ne snađeš. Zaposliš se tamo kao spremačica dok ne naučiš jezik. Pa posle polako napreduješ. Bilo bi ti mnogo bolje nego da ovde rintaš za neku siću. Kasnije možeš i Petru da odvedeš. Bolje da dete raste u sređenom okruženju… Što me tako gledaš? Možeš bre ti to! Ti si jaka žena. Dinamit. “, sećala se Milica saveta svoje šašave prijateljice.

Smejala se toga dana ovom genijalnom planu. Danas joj je on zvučao kao jedino održivo rešenje.

Te večeri je, lijući suze i paleći cigaretu za cigaretom, sedela za računarom.

Otvorivši prvi forum za emigrante koji je pretraživač izbacio, nakon pola sata premišljanja, otkucala je poruku:

Moram se udati u Švajcarskoj, iz naročitih razloga. Spoljašnjost i starost sporedni. Ne zahtevam vernost. Dajem gospodinu koji bi želeo sa mnom da sklopi ovaj formalni brak potpunu slobodu i novčanu naknadu, uz uslove da pristane na rastavu čim to zatražim. Ponudu slati pod šifrom Dinamit.“

Uradila je isto na još nekoliko sajtova.

A onda je još dugo nemo posmatrala ekran, dok joj je telom prolazila užasavajuća jeza.

Ovo može biti nešto najbolje ili najgore na šta se ikada usudila.

 

Ukoliko ti se priča dopala i misliš da će se i drugima dopasti, pritisni dugme share. 

Imaš komentar na ovu temu, slobodno piši. Voljna sam da čujem šta misliš. 🙂

error
Ovaj unos je postavljen u Priče. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *