Sve je dobro

Već neko vreme Silvija se trudi da povrati svoj mir.

Stresni studentski dani, preklopljeni napornim i još stresnijim poslom, doveli su je do emocionalnog dna. Njena duša slomila se na hiljade vrištećih komada.

Svesna dokle je dogurala, uspela je da prikupi ono malo vazduha koji je ostao u njenim alveolama i da se iz mulja otisne ka površini.

Da bi isplivala morala je da se zagleda duboko u sebe. Da razume svoje emocije i osvesti svoje strahove i strepnje.

To je bio period kada je otkrila jogu. Ona joj je davala trenutni mir.

Udisaji i izdisaji smirivali su njenu anksioznost, a poze, u kojima je bila bolja iz dana u dan, davale su joj vitalnost i doprineli su opštem poboljšanju njenog stanja.

Dopadalo joj se kada je sama sa sobom pozdravljala sunce upijajući svaki zrak koji je padao na njenu kožu.

Osećala je tišinu u glavi, oslobođena buke isprepletanih misli dok je zauzimala položaj ratnika.

Sa jogom, počela je da otkriva i meditaciju. Samo par minuta u tišini, dok bi odmarala posle vežbi, činili su pravo blaženstvo za nju. Misli usredsređene na disanje, umesto na gomilu obaveza, opuštale su joj mozak i mišiće glave. To joj je tako prijalo. Čelo se opuštalo. Lice se opuštalo. Kapci… A na usnama pojavljivao se blagi osmeh.

Stega u grudima polako je popuštala.

Jednog je jutra nakon joge i meditacije uzela knjigu Lujize Hej “Kako izlečiti svoje telo”, želeći da to pokuša da pronađe lek za neke od svojih boljki.

Već dugi niz godina pokušava da izleči svoje bolne cistične dojke, ali od lekara nije nailazila na pomoć. Jedini odgovor bio je: “To se samo prati, ništa se ne može učiniti.”

Nakon pročitanog uvodnog dela, Silvija je odmah potražila nešto što može biti vezano za njene bolne dojke. Listajući spisak bolesti, uzrok i afirmacije za izlečenje, naišla je na pasus koji je interesuje. Čitala je polako ne bi li upila svaku reč.

 

“Poremećaj: Ciste, čvorići i bolne grudi

Verovatni uzrok: Preterani majčinski osećaji. Preterana zaštita…

 

Afirmacija: Mogu slobodno biti što jesam i moram drugima dopustiti da budu što jesu. Vreme je da odrastem.”

 

Reči su joj odzvanjale u glavi, a telom se širio čudan osećaj. Prepoznavanje, moglo bi se reći.

Opet je čitala rečenice, dok su joj se suze slivale niz lice. Sada je već jecala.

 

Ne, Silvija nije bila majka. Ali je davno prihvatila tu ulogu, podelivši je sa svoji ocem, bakom i dekom. Bila je devojčica kada je na nju pao teret roditelja. Prihvatila je da svojim sestricama bude ono što je i njoj samoj oduzeto.

Morala je preko noći da odraste.

“Ti si velika, moraš se brinuti o njima. Sada kada mame nema, moraće tebe da slušaju i ti ćeš im biti uzor. Otac će morati puno da radi. One nemaju nikoga sem tebe.”, govorili su zbunjenoj devojčici, a ona je klimala glavom, suvog grla i očiju. Jer odrasli ne plaču.

 

S godinama, ova dodeljena uloga postala je njen smisao života. Brinula se i volela je sestrice najbolje što je umela.

Čak i kada su odrasle njena odgovornost bila je na straži.

Ovaj trenutak spoznaje o poreklu svoje boljke, sevnula je poput munje. Nije to očekivala. Istina je udarila po sred čela.

Tačno je, njena stega u grudima satkana od briga, mogla je da je uguši. Njeno telo je samo davalo signale.

Suze su stale. Ona je i dalje držala oči zatvorene i razmišljala o sestrama. Odrasle su već. Zdrave su i dobro su. Izrasle su u dobre ljude. Nema razloga za brigu.

Osmeh i uzdah oslobađanja javili su se gotovo istovremeno.

Otvorila je oči i zapisala afirmaciju:

“Sve je dobro. One su dobro. I ja sam dobro. Sada mogu da se opustim. Mogu slobodno da dopustim sebi da budem ono što jesam i da drugima dopustim da oni budu što jesu.”

 

Ukoliko Vam se priča dopala, ukoliko Vas je inspirisala ili verujete da će nekog inspirisati, podelite je.

Ako ste se pronašli u Silvijinom liku i podelili bi svoje iskustvo, pišite u komentaru.

 

Osvežite se i krenite. Život vas čeka.

error
Ovaj unos je postavljen u Priče. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *