Pozdrav sa neba

Golub - simbol materinstva, ljubavi i životne obnove

Koračam laganim korakom putem do posla, uživajući u jutarnjem suncu i još uvek prohladnom vazduhu koji teži da postane vreo, kako bi ovom letnjem danu dao potpunu čar. Trgovke vredno brišu svoje izloge ne bi li mušterije imale što bolji pogled na haljine u njima. Vodoinstalateri su na kratko blokirali saobraćaj, zatvaraju vodu spremajući se da poprave kvar i spreče da se ulica pretvori u potok.

U času kad sam ih pozdravila osmehom, žustrim korakom pored mene projurio je stariji čovek. Koračao je brzo, koliko su mu njegove stare kosti dozvoljavale. Pažnju su mi privukla njegova blago povijena, ali jaka leđa i naborane nadlaktice, a opet mišićave. Naradio se ovaj čovek, pomislih, a žuri verovatno iz navike.

Taman kada sam se uhvatila za novčanik da izvadim sitniš, on uspori i zastade pored invalida duge brade i pocepane odeće. Spustili smo nešto para u prosjakovu kutiju gotovo istovremeno i nastavili, uporedo hodajući do semafora.

„Šta nam znači 10 dinara, neka ima za decu“, uz blag osmeh mi se obrati čovek. „A i ti si dete, pa opet daješ.“ nastavi šireći usne u još veći osmeh.

Tada primetih da mu je život dao dosta bora i na licu, a oduzeo gotovo sve zube. A opet, njegov osmeh je bio tako prijatan.

„Ja sam penzioner već 4 godine“, tek četiri, pomislih u sebi. „A radio sam u Zavarivaču punih 40 godina.“, sa ponosom iznese dragi čovek svoju misao do kraja. „O pa Vi onda sigurno poznajete mog dedu!“, konačno se i ja aktivno uključih u razgovor. „I on je tamo radio, Božidar se zove, Božidar Stanković, radio je na strugu.“

Čovekov pogled je na početku moje rečenice bio znatiželjan, a već do kraja oči su mu se zamaglile i postale nekako duboke.

„Poznajem Božu, njemu je ćerka otišla jako mlada, to ti je bila majka?“, dovrši pitanje vrlo tihim glasom.

„Jeste, ona mi je bila majka.“, klimnuh glavom blago se smešeći.

Pun saosećanja, sa izrazom lica kao da se priseća, čovek nastavi, „Deda ti je jako dobar čovek, zadesila ga je velika nevolja… I majka ti je bila dobra žena, vedrog duha. Siguran sam da su nana i deda dobro brinuli o vama.“

„Jesu, jesu, nikada nisu dozvolili da nam išta fali, i nane i dede i otac.“

„Otac ti je živ?“, pitao me je brižljivo i dalje govoreći jako tiho, činilo mi se da to čini u čast moje pokojne majke.

 

„Jeste, živ je, hvala Bogu.“

 „Dobro, to je dobro, da imate bar nekoga.“

 Osmehnula sam mu se potvrđujući njegove reči.

„Drago mi je da sam te upoznao dete, pozdravi puno dedu, ne znam da li me se seća, ali ga svakako pozdravi, ja sam čika Ljuba iz Ćukovca.“, pozdravljajući me visoko dižući ruku, polako se okrete i nastavi svojim putem čika Ljuba iz Ćukovca.

Ja sam ostala još nekoliko trenutaka posmatrajući ta stara leđa dok mi se oko punilo Suzom, a na licu mi je još uvek stajao osmeh. Osmeh zbog zahvalnosti na njenoj zaostavštini, na dobroti po kojoj je pamte i poznaju, čak i potpuni stranci. I o njoj govore sa poštovanjem, iako ne korača ovim svetom već petnaest godina.

Možda je baš to bio i smisao njenog postojanja, možda je otišla baš tada sa nepunih trideset, da bi se svi sećali baš tog dobrog u njoj i veselog duha koji je krasio. I možda su ti, naizgled slučajni, prolaznici koji je spomenu, zapravo, njen pozdrav sa neba.

 

Sa tom spoznajom nastavih dalje, zahvalna neznancu što me je podsetio na veličinu moje majke.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *