Najbolje metode za vaspitanje dece

I levoruki su ljudi

 

Kad god bih prvi put uzela olovku u ruke pred nekim, naš razgovor bi morao da uključi i sledeći dijalog:

“Ti si levoruka?”, začuđeno bi me pogledala osoba, gledajući kako rukom prelazim preko papira. Neretko, čudno nakrivljujući glavu.
“Da, ja sam levoruka. I moja nana je levoruka i moja majka je bila levoruka.”, sa blagim osmehom bih odgovorila, ni malo začuđena pitanjem.

Na sreću, ja sam odrasla u vremenu kada je to počelo da se prihvata kao normalno. (Mada me je učiteljica u prvom razredu pitala da li mogu da pišem desnom rukom).

Za razliku od mene, koja sam bila pošteđena sramoćenja, moje majka i nana nisu upitane mogu li da pišu desnom rukom, one su bile primorane!

Stroge tehnike “učenja” pravilnog i lepog pisanja kod nane obuhvatale su i vezivanje leve ruke za klupu. A zatim udaranje štapom po prstima, ukoliko nije sve uredno napisano u svesci slobodnom desnom.

Na “sreću”, majka je prolazila blaže. Ona je samo dobijala udarce štapom po levoj ruci kada bi krenula da njome uhvati olovku.

A grdnje da su loša deca, loši đaci, da su nevaspitane, glupe i nedisciplinovane, pljuštale su svakog dana kao kiša.

Verujem da mnogi, koji ovo čitate, imate dodir sa ovakvim iskustvima. Bilo to vaša, bilo iskustva nekog iz vaše okoline.

U svakom slučaju, ja bih danas ovakvo vaspitavanje dece nazvala monstruoznim. A nekada je to bio opšteprihvaćeni metod kako bi se dete “dovelo u red”.

Prikazala sam ovaj primer kako bih vas uvela u temu kojoj želim da se posvetim.

Bezobrazna ili nesnađena deca?

 

Danas smo svedoci velikog broja “nevaspitane” i “bezobrazne” dece, zar ne? Reklo bi se da vaspitavanje dece nije bilo nikad teže. Ona lude, trče, ne obaziru se na zapovest roditelja, ne poštuju autoritet, plaču, histerišu, vrište…

Onda budu kažnjena po dupetu ( iako je zakonski zabranjeno) ili oduzimanjem voljene igračke (udri tu gde ćeš ga povrediti) ili dobiju “timeout” – jednu od najpopularnijih metoda vaspitavanja dece, pri čemu ona bivaju ostavljena sama u zasebnoj prostoriji (jer će ih, zaboga, strah od toga da budu napuštena naučiti pameti!).

Ono što, pritom, kazne donesu jeste još više gneva, frustracije i plača, jer dete ne razume u čemu je problem. Vremenom, ono nauči da se ponaša po određenom principu da ne bi bilo kažnjeno za tu konkretnu stvar. Ali, rešenje problema time nije ni na vidiku.

 

Sada se setite opet mojih nane i majke.

I recite mi, u čemu je razlika?

 

Da li vam je ikada palo na pamet da ova “problematična” deca imaju poremećaj pažnje. Možda još uvek nemaju veštinu da prihvate nove stvari, veštinu da uče, veštinu da mogu da kontrolišu svoje emocije, ili ih još uvek ne mogu pravilno iskazati. Ali to što nemaju veštinu, ne znači da nemaju volju da vremenom sve to nauče.

Tačno je da postoje momenti kada deca samo istražuje granice. Vežbaju svoju upornost, a roditeljevo strpljenje. Ali to nije uvek slučaj. Čak i kada jeste, to je još jedan način kako deca uči.

Evo još jednog primera:

Do skora je disleksija kod dece karakterisana kao lenjost, nezainteresovanost i bezobrazluk. Ta deca su marginalizovana od strane učitelja i nastavnika, od društva i sredine. Često bi se osamljivala i bežala od knjige glavom bez obzira.
A onda se ispostavilo da se ne radi o bezobrazluku, već je to poremećaj u učenju čitanja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, sistematske obuke, adekvatne motivacije i ostalih povoljnih  edukativnih psiholoških i socijalnih uslova. (Golubović, S. 2000).
Poremećaj koji se prevazilazi upornošću i pronalaženjem načina koji će detetu omogućiti da čita onako kako, možda samo njemu, odgovara.

 

Može se pronaći još mnogo razloga zbog čega se dete još uvek ne snalazi najbolje u dodeljenoj ulozi. Ulozi čoveka – najinteligentijeg bića na Planeti, koja mu je dodeljena rođenjem.

A šta mi radimo povodom toga? Dresiramo ih, umesto da im pomognemo da se što bolje i prijatnije uklope u okruženje i da to okruženje što bolje prilagodimo njihovim potrebama. Jer, na kraju krajeva, mi smo ih stvorili. A time im dugujemo da im taj život koji smo im podarili bude srećan i ispunjen podrškom i ljubavlju.

To ćemo najbolje postići tako što ćemo se saosećati sa njima, razgovarati i deliti sa njima svoja mišljenja, ali im dopustiti da i ona iskažu svoja.

Saradnja, empatija, razumevanje i ljubav su najbitnije stavke u izgradnji odnosa sa detetom.

Primer iz mog života

 

Verujem da mnogi roditelji imaju problem pri buđenju svoje dece i pripreme za školu/vrtić.

Naše pripremanje za školu jednog jutra, išlo je ovim redosledom:

Čujem nanu kako se penje uz stepenice. Zvonkim glasom viče: “Dobro jutro! Ustajte za školu!”, kao da je podne, a pola sedam ujutru.
Ja se budim mrzovoljna zbog vojničkog buđena, srednja sestra isto. A najmlađa, koja je išla u prvi razred, več plače. Histeriše, neće da ide u školu, baca stvari koje joj nana daje da obuče, a u sledećem trenutku već se bacaka po podu.
Sada već potpuno razbuđene, nas dve (starije) i nana, stojimo na sred sobe i posmatramo “predstavu”. Nana još jednom pokušava da je obuzda, ali ne uspeva. Podiže glas i preti da će reći tati. Ne vredi.
Onda smo odlučile da je pustimo da se smiri. Otišle smo da doručkujemo, a ona je ostala da šutira pod (verujem da je pritom više povredila svoje pete nego pod).
Nakon petnaest minuta sam se vratila i zatekla je kako, i dalje crvenih očiju, sedi na podu sa polu navučenim hulahopom. Čučnula sam pored nje i pitala je:
”Zbog čega sva ova drama? Zašto nećeš da ideš u školu?”
Gledala me je netremice, oklevajući da mi odgovori, ali je konačno izustila:
“Neću da idem u školu kao cirkus. Nana mi nikada ne slaže boje. Želim da nosim sve u istoj nijansi roze. Ovo se ne slaže.”, podigla je roze suknjicu i ciklama bluzu kako bi mi pokazala.
Morala sam da se nasmejem. Bila je preslatka. Obukle smo onda bluzu koja se slaže sa suknjicom i sve je bilo u redu. 

 Ispričala sam vam ovo, jer je to samo jedan od milion primera kada decu uzimamo zdravo za gotovo. “Ona su mala. Šta ona znaju. Moraju da slušaju šta im se kaže… “ Ali iako mala, ona, itekako imaju svoja osećanja i potrebe. Prvo moramo to osvestiti. A onda i to da je vaspitavanje dece interakcijski proces, nikako proces koji se odvija samo iz pravca roditelja prema detetu.

 Detetu je potrebno da se oseti voljeno

Pa tako, kada se sledeći put budete naljutili na svoje dete, kada budete histerisali zbog njegovog ne poštovanja vašeg zahteva, setite se koliko ste bili srećni kada ste ga prvi put uzeli u svoje naručje. Setite se količine ljubavi koja vas je obuzela terajući suze na vaše oči. Isto to dete i sada stoji pred vama. I ista ta ljubav potrebna mu je kako bi razumelo svet.

Potrebna mu je ljubav, a ne kazne.

Na koji način ćemo mu tu ljubav preneti i kako ćemo mu pomoći da izraste u srećnog čoveka, to je zadatak koji mi moramo da rešimo.

Ne postoji formula koja je univerzalna za svako dete.

Svako dete ima sebi svojstvene osobine koje ga čine jedinstvenim i savršenim bićem. I svako dete, instiktivno, ima želju za učenjem i napredovanjem. Ali ne postoji univerzalni obrazac po kojem će svako dete nova znanja usvojiti i primeniti.

Uloga roditelja jesta da kreira jedinstveni obrazac učenja za svoje dete.

Ukoliko nije u mogućnosti da to uradi sam, uvek se može obratiti nekome za pomoć.

 

 

 

Ako vam se tekst dopao i ukoliko smatrate da bi nekome bio od koristi, podelite ga.

Ako imate iskusta sa ovom temom, a želeli biste da ih podelite sa nama, pišite u komentaru.

 

Osvežite se i krenite. Život vas čeka.

Ovaj unos je postavljen u Blog. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *