Male tajne za zdrav odnos – Važnost postavljanja granica

Događa vam se da grizete sebe jer vam je teško da uspostavite zdrav odnos sa okolinom. Ne umete da postavite granice i kažete NE. Ljudi od Vas konstantno traže i očekuju da im činite usluge i ponašate se prema njihovoj volji, čak i ne obraćajući pažnju na vaše trenutno psihofizičko stanje i mogućnosti. Samo ispaljuju svoje zahteve nesmotreno, pa čak i bezobrazno. Vi se pri tom grizete, ćutite i uradite upravo ono što traže, samo da se oni ne bi naljutili.

Jer tako ste vaspitani. “Uvek slušaj i budi dobar.”

To je osnovno pravilo koje nas prati od malih nogu. U porodici nas ne uče samostalnosti, već poslušnosti, a ono se iz porodice prenosi na školu, zatim na posao i odnose u društvu. Pa tako, da bismo bili “dobri” i društveno prihvatljivi, mi prihvatamo da uradimo sve što se od nas traži. Dok nas iznutra guši samodestruktivni bes. A sve zbog toga kako ne bismo narušili sliku o sebi, sliku lepo vaspitanog deteta.

Ali, zar se pritom mi ne ponašamo kao licemeri? Radimo jedno, dok mislimo potpuno suprotno, stavljajući drugu osobu u poziciju da ima apsolutno pogrešnu predstavu o nama i našim osećanjima.

Čak i da ta osoba nije preterano zainteresovana kako se mi osećamo, potrebno je da je u to uputimo. Dakle, lažna ljubaznost neće nikome doneti dobro. Koliko god vaša, ili namera te osobe bila dobra, bez iskrenosti, vaš odnos će završiti u ćorsokaku. Jer ne kažu džabe: “Put do pakla popločan je dobrim namerama.”

 

Ova poslovica može se direktno povezati sa paklom koji možemo izazvati u nama samima. Trudeći se da budemo dobri, ćutaćemo radi “svetog mira u kući” ili ćemo puštati da se drugi ophode prema nama po njihovom nahođenju, a u sebi ćemo se izjedati zbog nelagode i neprijatnosti koje izazivamo samima sebi.

Jasno definisanje pojma – „granice u međusobnom odnosu“ i njihovo postavljanje

Za ostvarivanje zdravog odnosa i postavljanja granica potrebno je da odgovorite na nekoliko pitanja:

·         Da li postoji nešto što ne volite da radite ili ne želite da radite?

·         Da li postoji nešto što vaš partner, prijatelj ili član porodice ne voli?

·         Da li ljudi oko vas znaju šta vi ne volite i da li vi znate šta oni ne vole­?

·         Ukoliko znaju, kako se ophode prema tome što vi ne volite i da li vi poštujete ono što oni ne vole?

Veoma je bitno da u bilo kom odnosu, sa partnerom, prijateljem ili kolegom, jasno postavimo granice. Da jasno kažemo ukoliko nam nešto smeta ili ne prija. Takođe, jako je bitno da znamo šta je to što našem partneru/prijatelju ne prija. To je jedan vid poštovanja druge osobe.

Svaki zdrav odnos zasniva se na poverenju i poštovanju, a šta je poštovanje, ako nije uzimanje u obzir tuđe volje?

Pri tom, posebno se mora voditi računa o tome da se ne pređe granica između kompromisa u međusobnom odnosu i narušavanja nečije ličnosti. Odnosno, nikako nemamo pravo da teramo nekog da se menja zbog nas. Najpravednije je prihvatiti osobu kakva jeste, jer to je ona. Upravo takva kakva jeste. Pokušavanjem da promenimo osobu izražavamo samo svoju sebičnost i dajemo poruku sličnu ovoj: „Ok, ti si mi drag/a, ali ja bih da ti dodam malo šarmantnosti, a da oduzmem taj glasan smeh i tu tvoju naviku da ujutru piješ kafu. Samo da to sredimo i bićeš savršena osoba za mene.“

Da li je to način na koji bi trebalo da se ophodimo prema drugima? Apsolutno, ne! Svako bi, prvenstveno, trebalo da se oseća dobro u svojoj koži i da se dopadne samom sebi, a što se okoline tiče ona bi, takođe, trebalo da se uskladi sa samom sobom, pa ako se takvi kakvi jesmo možemo uklopiti jedni sa drugima, onda možemo da nastavimo da koračamo zajedno kroz život. Ukoliko ne možemo, nikom ništa, svako nastavlja svojim putem. I tu, apsolutno, ne bi trebalo da postoji povređena strana i žaljenje. Jednostavno život tako funkcioniše, a mi nemamo prava da bilo koga prisiljavamo da se menja samo da bi nama pasao.

Da ne bismo mešali pojmove, u redu je ukazati nekome da možda greši u svojim postupcima, dati savet, ali nikako ne bi trebalo potencirati na tome da bi neko trebalo da se promeni samo zato što nama ne odgovara takav kakav je.

Dakle, kada kažem „postavljanje granica“, to se odnosi samo na granice u okviru odnosa, ono što obuhvata aktivnosti u okviru međusobne veze. Nikako se ne odnosi na lične karakteristike osobe, na njegove navike i postupke koje ne uključuju nas same. Navešću opet primer kako bih pojasnila.

Negodovanja tipa: „Ne sviđa mi se tvoja frizura, promeni je.“, „Ja ne volim to što čitaš knjige.“, „Ja ne volim to što gledaš utakmice.“, „Tvoje stil oblačenja nije po mom ukusu.“, „Zar moraš da pišeš taj dnevnik.“, „Prestani da se glupiraš sa tim meditacijama.“, definitivno nisu u redu. Ovakve navike koje neko ima ne utiču na naš međusobni odnos, već su to njegove/njene lične osobine i navike, na koje on/ona ima potpuno pravo.

Vratimo se sada na postavljanje granica u okviru odnosa.

Ukoliko jasno stavimo nekome do znanja šta nam se dopada, a šta ne, ta osoba će imati jasan uvid u to i neće dolaziti do zabune, rasprave i svađe.

Nekada je možda potrebno više puta razgovarati na tu temu, jer nisu svi u mogućnosti da nas jasno čuju tokom prvog razgovora, naročito ako se radi o prijateljstvu/vezi koje je sveže, novo. Pa je u tom slučaju potrebno malo više vremena da se odnos produbi i da se shvati kako druga osoba funkcioniše. Tako da, budimo strpljivi, dajmo prostora i sebi i drugima da nas upoznaju. J

Svakako će otvoren odnos u kome se o svemu razgovara brže sazreti od onog u kome se ćuti i u kome jedna osoba vodi raspravu u sebi, a druga nema pojma da nešto nije u redu.

 

Sa druge strane, moramo razumeti da, u slučaju da nismo jasno ukazali na to da nam određeni postupci smetaju, nemamo apsolutno nikakvo pravo da se ljutimo ukoliko druga osoba uradi upravo to. Ovde ne govorim o nekim opšteprihvaćenim kodeksima ponašanja. Već o konkretnim pojedinostima karakterističnim samo za nas. Mada, ja lično volim da kažem i neke stvari koje se podrazumevaju, kao što su vernost u partnerskim odnosima, ne tolerisanje ogovaranja i tako dalje.

Moje lično iskustvo u postavljanju granica

Ja još uvek učim da razgovaram i da budem otvorena u vezi svojih osećanja i mišljenja. I upravo sam osoba koja je kroz život uvek ćutala do tačke ključanja i pucanja, što je rezultiralo mnogo poteškoća u određenim odnosima. A sve zbog toga što nisam umela da kažem šta mi smeta i šta me povređuje. To se nije odrazilo samo na odnose, već i na mene samu.

Zbog ćutanja i zadržavanja negativnosti u sebi, dovela sam svoje zdravlje u pitanje i dopustila da nervoza i razne borbe koje sam u sebi vodila, razaraju moj organizam.

Smatram, da je upravo to bio razlog da Mr. Hašimoto sada bude moj životni saputnik. Pisala sam o tome u jednom od blog postova, ukoliko vas ova tema zanima možete pročitati više o tome ovde.

Sada kada postajem svesna pogrešnih obrazaca ponašanja kojima sam se godinama upravljala, samo da se nikome ne bih suprotstavljala i kako bih bila poslušna i dobro vaspitana devojčica, opet učim da izrazim sebe i iskažem sopstveno mišljenje.

Ne mogu da kažem da mi je bilo lako. U početku sam osećala da mi gori u grudima i da mi je jezik paralizovan kada je bilo potrebno da kažem ono što mislim. Srce bi mi ubrzano lupalo, a unutrašnji osećaj je kao da u meni raste najveći zlikovac na svetu. Glas iz detinjstva:“Neću da čujem NE!“, svaki put bi mi odjekivao u glavi. 

Bilo mi je teško da shvatim da je ideal „ako sam poslušna biću i voljena“, zapravo iskrivljeni ideal i jako pogrešno gledište na život, a još teže je bilo da počnem da menjam svoje uverenje u vezi sa tim. I još uvek mi je potrebno vreme, a često i razgovor sa samom sobom u ogledalu, pre nego što kažem ono što mi je na duši. Ali sa vremenom  postaje lakše. A što lakše postaje, moji odnosi su čistiji i dublji. Nisu svi bolji, jer sa iskrenošću oni površni odnosi prestaju da budu bilo kakvi odnosi. Jednostavno, iskrenost ne trpi površnost. Ali odnosi koji su zasnovani na ljubavlju i poštovanju, bivaju sve jači i bolji.

Dakle, da sumiramo, za zdrav i lep odnos potrebno je uložiti iskrenost, poštovanje, razumevanje i jasno postavljene granice. Deluje kao veliki poduhvati i zahtevan projekat, ali bez ovih načela kako bi bilo šta moglo biti zdravo i lepo? J

Meni je u mom pronalaženju svog unutrašnjeg ja jako pomogla knjiga Luize Hej „Moć je u vama“ i navela me na dublja razmišljanja, istraživanja i konačno poštovanje sebe. Ukoliko i vi želite da zavirite dublje u sebe: čitajte, istražujte, naučite da razgovarate sa sobom i oslušnete svoje srce. Jer kad naučite da volite sebe, tek onda možete raditi i na odnosu sa drugima.

 

Osvežite se i krenite. Život vas čeka.

error
Ovaj unos je postavljen u Blog. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *