Lepota u duši čoveka

Čeprkala sam po zemlji vadeći kamenčiće, maksimalno koncentrisana na to da ih lepo poređam na gomili. Moje mršave nogice gubile su se u travi, a po licu su se videli tragovi malina. Nana je okopavala poveće. Bilo je to mirno  letnje poslepodne.

Iz daljine dopirao je, sve glasnije, zvuk sporih koraka i tup udarac štapa. Jedan korak, štap, tišina, drugi korak.

Posmatrala sam ulicu, čekajući da se neko pojavi iza ugla.

Kako se silueta približavala, moje dečje lice postajalo je sve namrštenije.

Nana stade sa radom i pozdravi nepoznatog čoveka. Ja pogledah u nju na kratko, pa nastavnih da gledam u njega.

Na licu i čelu je imao duboke brazde, kao ove koje nana u bašti pravi, velike čupave obrve spuštale su se preko njegovih kapaka, a činilo se da mu uši do ramena dopiru.

Samo sam nemo posmatrala.

“Šta je, Marija? Zbog čega imaš takav izraz lica?”,  upitala me nana.

“Nana, ovaj čovek je jako ružan”, još više se mršteći, odgovorila sam.

Ona se blago osmehnu, ostavi motiku, sede pored mene i brišući mi sok sa obraza, reče:

“Ni jedan čovek nije ružan, mila moja, upamti to. Ljudska lepota se nalazi unutra, u njegovoj duši, u njegovoj dobroti. Ovaj čovek je star, to na čelu su mu bore nastale radom, znači da je vredan. A te oko usana su od smeha, znači da je veseo. Nosi štap, jer je hrom, verovatno trpi bol. Ali on i dalje korača, to znači da je uporan i hrabar. Zato, upamti, Japankice moja mala, svi ljudi su lepi kada u njihovu dušu zaviriš.”, završi ona uz osmeh.

 

Bila je to jedna od mojih prvih lekcija o čovečnosti, a ostala je duboko urezana u meni, baš kao i bora na čelu onog nepoznatog starca.

error
Ovaj unos je postavljen u Priče. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *