Kolokvijum ili život

Kolokvijum ili život

 

„Sranje, jedno veliko stranje! Uvek se zadesim u nekom špicu. Ako bus ne stigne za dva minuta moraću da krenem peške niz Francusku.“,cupkala sam na stanici dvadeset šestice.

Dan je bio vreo. Od napetosti, umora i opterećenja zbog predstojećeg kolokvijuma nije mi palo na pamet da se pomerim u hlad. Pokušavala sam da se setim mineralnog sastava bazalta, dok sam urolanom skriptom pomerala sa lica pramenove ispale iz neuredne punđe.

„Jebeni kamen. Kako ga se ne sećam sada. Milion puta sam sve ponovila. Moram ovo da oderem, bez ovog kolokvijuma mi nema desetke… Glupavi bus. Ništa, idem peške, pa ako naiđe negde usput, uskočiću.“, odlučila sam, gaseći cigaretu o obod betonske kante za smeće.

Žurila sam nazbrdo, naizmenično gledajući u sat, pa iza sebe na ulicu ne bih li ugledala autobus. Pogled su mi delimično zaklanjali parkirani automobili i razlistane krošnje drveća, ali sam u jednom trenutku videla delić velikog žutog vozila.

„Odlično. Taman je tu stanica. A evo ga i pešački.“

Zakoračila sam na ulicu, žureći da pre njega stignem do stanice.

Piib. Piiiiib. Piiiiiiiib. Kočnice. Asfalt. Vreo asfalt prilepio mi se uz obraz i čelo. Karmin se iz moje torbe kotrljao prema sredini ulice, a skripta se razleteli svuda okolo.

„Jebem mu mater! Pa je l’ vidiš ti semafor? Gde si krenula?“, čula sam, a kroz maglu i videla vozača automobila.

„Fak. Zakasniću definitivno.“, prošlo mi je kroz glavu.

„Dete, jesi li dobro?“

Podigla me je starija žena sa ulice, dok je druga sakupljala moje prosute stvari. Nisam im videla lica. Sećam se samo da su me prevele na drugu stranu.

„Žurila sam da pređem ulicu, da uhvatim autobus. Idem na kolokvijum. Nisam uopšte videla semafor.“, govorila sam u bunilu.

„Pa dobro. Ajde, dobro si. Sreća pa je na vreme ukočio čovek. Ne zameri mu što viče. Sigurno se i on uplašio.“, govorila je druga dok mi je čistila prašinu sa odeće.

Na autobusu su se otvorila vrata i ja sam ušla, ostavljajući žene da nešto dovikuju za mnom.

Suze su mi navrle na oči čim sam kročila unutra. Tek sam onda postala svesna šta se dogodilo. Moje telo je počelo da reaguje na stres. Drhtala sam iznutra, grlo mi se steglo, a onda sam briznula u plač.

Autobus je i dalje stajao.

„Devojko. Devojko.“, čula sam vozača kako dovikuje. „Dovedite je ovamo.“, obratio se nekom čoveku.

Smestili su me pored vozačevog sedišta i čekali da se malo primirim.

„Pa dobro mala, gde žuriš?“, brižno me posmatrao vozač.

„Na kolokvijum.“

„Kakav kolokvijum? Mogla si glavu da izgubiš. Imaš sreće što je vozač bio priseban i na vreme te uočio. Mogla si da pogineš.“

Samo sam ga posmatrala i dalje jecajući i drhteći.

„Je l’ znaš da se za momcima i autobusima nikada ne juri. Uvek će doći drugi.“, nastavio je, smešeći se.

Ova otrcana fora je uspela da me nasmeje. Ovog puta je imala smisla.

„Hajde popij malo ovog soka da dođeš sebi. Vodu nemam.“

Otpila sam poslušno gutljaj nekog hladnog šećerno-voćkastog napitka i udahnula duboko.

„Možemo li sada da krenemo?“, pitao me.

Klimnula sam glavom i on je pokrenuo autobus.

Vozio je polako, a meni više ništa nije bilo važno. Ako stignem, stigla sam. Ako ne stignem, sledeći termin kolokvijuma je za sat vremena.

 

Ukoliko vam se dopala priča ili znate nekoga kome bi se dopala – podelite je. Ako ste se pronašli u nekom od likova – slobodno komentarišite. Biće mi drago da čujem vaše komentare. 🙂

Ukoliko vam se ova priča dopala možete pogledati i druge priče na mom blogu:

Kada pomislim na smeh

Kad kazaljke žure

Ključ za uspeh

 

 

Ovaj unos je postavljen u Blog. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *