Kada pomislim na smeh

 

Bio je već budan kada je ušetala u sobu, ali je žmureo.

Prepoznao je po upečatljivom mirisu sandalovine. Nešto u vezi njenog parfema ga je činilo usplahiranim. Nije znao da li mu je privlačna zbog mirisa ili ga miris uzbuđuje zbog nje.

Pomaknuvši roletne prekinula je njegovu kratku fantaziju.

Čelo mu se naboralo od svetlosnog šoka.

“Gospodine, Vi ste budni?”, pitala je ljupko.

“Jako ste tihi danas. Gotovo da Vas nisam čuo kako ulazite.”, odvratio je istim tonom.

Glasno se nasmejala pre nego što je sela.

Otvorio je oči mršteći se.

Osmotrio je. Sve na njenom licu odisalo je svežinom. Porcelanski ten prošaran po kojom pegicom, rumene usne i te čudne prodorne oči. Nije razumeo odakle tolike bronze u sivilu njenih zenica.

Setio se zatim svog zastrašujućeg ožiljka preko pola glave.

“Ja bih volela da nastavimo sa seansama?”, obratila mu se ozbiljno.

Klimnuo je glavom.

“Radićemo jednu vežbu u kojoj ću ja izgovarati reči, a Vi ćete reći da li Vas asociraju na nešto konkretno. Razumete?”

Ovog puta je samo trepnuo.

Nije verovao u te terapije. Prošlo je više od mesec dana od nesreće, a on se i dalje ničeg ne seća. Nije mu, takođe, bilo jasno zbog čega ta žena toliko insistira i šta uopšte radi pored njega svakog dana?

Ali je nije ništa pitao, prijalo mu je njeno prisustvo.

“Biblioteka.”, počela je.

“Hahaha! Ne verujem baš da sam knjiški tip.”

“Pokušajte.”

Uozbiljio se trudeći se da zamisli sebe među policama prepunim knjiga.

“Ništa.”

“U redu. Kancelarija.”

“Hmm… Ne bi bilo loše da sam neki direktor.”

“Gospodine.”

“U redu.”, zatvorio je oči. “Ništa. Ne mogu da zamislim sebe u kožnoj fotelji.”

“Možda miris?”

“Sandalovina.”

“Molim?”

“Tako miriše Vaš parfem, zar ne?”, pogledao je ispod oka.

“Tako je. Odlično što prepoznajete mirise.”, pokušala da ostane profesionalna.

 “Univerzitet.”

“Ne.”

“Beli mantil.”

“Bolnica. Ali to je sada, a ne prošlost!”, gubio je već stripljenje.

“Indija.”

“Ne znam. Ovo nema smisla…”

“Škola.”

“Zar ne vidite da nema svrhe?”

“Suze.”

“Vi mene ne čujete! Prestanite!”

“Ljubav? Kuća? Pas?”, insistirala je.

“Rekao sam da prestanete!”, uhvatio je za ruku.

“Groktanje!”, uzviknula je, nagnuvši se ka njemu.

Tajac.

Grč na njegovom licu polako je popuštao. Oči su mu kolutale unaokolo dok je ubrzano disao.

Groktanje. Bilo je nečega u vezi te reči.

Zažmurio je, a zamućeno sećanje počelo je da navire:

Soba obasjana svećama, kauč i dvoje ljudi na njemu. Ona se kikoće, opirući se njegovom golicanju. Groknula je pokušavši da uhvati vazduh. Sada se njihov smeh prolama duboko u noć.

Otvorio je oči.

“Ja… Ja ne razumem.”, bio je zbunjen. “U kakvoj smo vezi nas dvoje?”

“Recite Vi meni.”, odgovorila je smireno.

Sećanja su se kao lavina obrušila pred njim.

Studije psihologije. Stidljivi pogledi. Osmesi. Isprepletani prsti. Venčanje. Letovanja. Parfem od sandalovine koji joj je doneo iz Indije. Selidba…

Sve je opet bilo tu.

Držao je za ruku zagledan u njene oči, osećajući olakšanje sa svakim novim sećanjem.

 

“Reci mi samo, da li zaista volim biblioteku?”, upitao je sumnjičavo, prekinuvši tišinu.

“Da!”, nasmešila se. “Jako voliš da čitaš, što i nije čudno za profesora psihologije.”

“Fuj! Mislim da želim da budem direktor!”, odvratio je odlučno.

Zakikotala se prvo tiho, a onda su oboje prsli u gromoglasni smeh.

Marija Ristić

 

Ukoliko vam se priča dopala kliknite na dugme Share. Neka dopre do što više ljudi, da i njima ulepša dan. 🙂

 

 

error
Ovaj unos je postavljen u Priče. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *