Kad kazaljke žure

“Zakasniću! Opet ću zakasniti.”, razmišljala je Lenka vrpoljeći se u svom sedištu, dok je gledala u maleni ručni sat.

Jutarnje sunce obasjavalo je izloge tek otvorenih radnji. U jednom od njih videla je nasmejanog, punačkog pekara kako slaže svoje rumene kroasane.

Pogled joj je zatim pao na devojčicu u žutoj haljinici  koja je trčkarala pored majke pokušavajući da se uskladi sa njenim užurbanim korakom.

“I one žure. Možda kasne… Kao i ja.”, uzdahnuvši, opet započe razgovor sa sobom. “One bar hodaju, pa mogu da ubrzaju. A ovom tramvaju se baš ne žuri. Svako malo stanica. Ako nije stanica, onda semafor… Možda je bolje da izađem na sledećoj. Brže ću stići peške.”, premišljala se grickajući usnu.

“Vraga ću stići. Već sam zakasnila.”, zaključi ona pogledavši opet na sat. “Čekaće me na nadvožnjaku. Da sam mu bar rekla da dođe do stanice.”, razočarana sobom, utonulula je niže u tramvajsko sedište.

Prethodnog dana se jako radovala susretu. Zamišljala je kako uranja u njegov snažni zagrljaj, njegove prste koji joj sklanjaju kosu sa lica dok doručkuju na kalemegdanskoj terasi i nežne poljupce od kojih još uvek podrhtava. Očekivala je da je ponovo pripremio neke pošalice kako bi je nasmejao i divio se njenim rupicama na obrazima.

Malo šta od svega toga će se ostvariti ukoliko i ovog puta ne dođe na vreme. Njeno stalno kašnjenje uspelo je da iznervira čak i tako smirenog i razumnog čoveka poput njega.

“Još dve stanice… Šta sad da mu kažem? Već sam se pravdala zauzetim kupatilom, pokvarenim liftom i poderanim najlon čarapama. Kašnjenje tramvaja ovog puta ne dolazi u obzir. Nema gužve u gradu, sedam je ujutru… Zašto sam uopšte zakazala sastanak ovako rano!? Mogli smo na ručak posle posla. Nemam ni jedan izgovor. Naljutiće se, sigurno! Ništa od našeg romantičnog doručka! Opet ćemo se posvađati.”, uzdahnula je. “Pa ti Lenka i dalje čuči ispred šifonjera! Sada neće primetiti ni da si balsku haljinu obukla!”, ljutila se na sebe stiskajući zube, dok joj se puls ubrzavao.

Kada se tramvaj približio stajalištu, bila je već na nogama. Lupkajući noktima o metalnu šipku, čekala je da izađe. Tih nekoliko metara kočenja i pristajanja, bili su dugi kao večnost. A tek otvaranje vrata! “Vreme se definitivno urotilo protiv mene i baš me zafrkava!”

Stupajući konačno na pločnik, odmah je uhvatila zalet da što pre stigne tamo gore.

Niske potpetice lupkale su u brzom ritmu. Kosa joj se vijorila na vetru, a plisirana suknja petljala joj se oko nogu. Ali u ovom trenutku nije mogla da misli na to. Ispraviće je kad stigne. Samo da stigne.

Obrazi su joj se zarumeneli od žurbe, a svilena košulja ispod blejzera, lepila se uz vlažna leđa.

“Odlično! Znojava, zajapurena i raščupana ideš na sastanak! Kako romantično Lenka! Kako romantično.”, šaputala je sama sebi, izbijajući već na pešački deo nadvožnjaka.

Zastala je i lutala pogledom unaokolo. Vetar je ovde još jače duvao. Kovrdže su joj letele oko glave, a sunce joj je bljesnulo direktno u oči.

Ne prepoznavši njegovu siluetu krenula je napred. Jer široka leđa nije bilo teško raspoznati. Ali ona ga nije videla.

Definitivno ga nije bilo, konačno je zaključila došavši do same sredine nadvožnjaka.

“Nije moguće da on kasni.”, pomislila je, opet pogledavši na sat. Prošlo je već sedamnaest minuta od dogovorenog vremena.

Stisnutih usana naslonila se na ogradu. Razočarenje, tuga i bes, naizmenično su se smenjivali. Kako je samo ljuta na sebe. I na njega je besna.

“Morao je baš da ispuni obećanje! Đubre! Sad je on najpametniji!”, mrmljala je dok joj se niz obraz kotrljala suza.

“Lenka, ako još jednom budeš zakasnila neću te čekati! Otići ću! Pa ćeš možda onda naučiti da poštuješ tuđe vreme…”, odzvanjale su joj u glavi njegove reči.

Ovog puta će doručkovati sama.

 

 Marija Ristić

 

Ukoliko Vam se priča dopala komentarište, podelite je ili pošaljite nekome kome bi bila inspirativna.

error
Ovaj unos je postavljen u Priče. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *