Ispovest sa bolesničke postelje

Ležao je u bolničkom krevetu. Cevčica za kiseonik delila mu je lice na pola. Žuljala ga je, ali je disao, polako i teško. Kapke je držao poluotvorene, gledajući kroz staklena vrata u hodnik. Ljudi su prolazili, svako svojim poslom, svako sa svojim brigama. Osoblje zabrinuto za svoje pacijente, posetioci za svoje najmilije. Među posetiocima ugleda poznatu figuru. Htede da skoči i dovikne je, ali umesto toga samo nastavi da leži, bez snage da išta učini.

Medicinska sestra se pojavi u sobi posle nekog vremena i on ugrabi priliku da se raspita.

„Izvinite, možete li mi reći ko je ona gospođa sa sedom kosom uvijenom u elegantnu punđu? Imala je na sebi bele biserne minđuše i plavi sako?“, tiho je izustio.

„Ooh, gospođa Prokić?”, upitno reče mlada sestra sa osmehom na licu.

„Tako sam i mislio.“, zamišljeno odgovori starac.

„Kod koga je u poseti?“, postavi on sledeće pitanje, vrlo se interesujući za gospođu malo mlađu od njega, i mnogo boljeg držanja.

„Njen suprug, advokat Prokić, je jako bolestan. Ona je ovde svakog dana, brine o njemu i pravi mu društvo. Vi je poznajete?“

„Znate, ja sam konobar po struci“, poče da objašnjava starac. „Ona i njen suprug su dolazili u restoran u kome sam radio svake subote još kad su bili mladi. Nije mi se sviđalo kako se ophodi prema njoj. Naručivao je hranu i piće umesto nje, ne pitajući je da li to želi. Sedeli su ćutke. On bi čitao novine, a ona časopis. Onda bi, takođe u tišini, jeli. A bila je tako lepa.“, nastavi uz uzdah, dok su mu obrazi dobijali rumenu nijansu zbog navrlih sećanja. „Uvek uglađena i mirišljava. Zaljubio sam se u nju samo je gledajući. Nije mi bilo jasno kako on može tako mirno da sedi pored nje i ne pogledavši je. Čudi me što je toliko godina živela sa njim. Protraćena lepota pored čoveka koji ne ume da je ceni i poštuje.“, više govoreći za sebe, završi starac opet uzdahnuvši, dok mu je brada drhtala.

Sestra je ćutke stajala kraj njega, gledajući ga milim očima, saosećajući se sa njegovim bolom iz mladosti koja ga je opet pogodila .

Kasnije je u hodniku srela gospođu Prokić. Razgovarale su o stanju njenog muža, a posle malo oklevanja odlučila je da joj ispriča koga još neguje i njegovu ispovest sa bolesničke postelje.

Gospođa Prokić se odmah setila o kome govori mlada sestra i bila je jako radosna što čuje nešto o poznaniku iz mladosti. Ali kako je priča odmicala, izraz njenog lica se od radosnog menjao u sve ozbiljnije, dok su joj se oči punile suzama sa svakom sestrinom rečenicom, što zbog zdravstvenog stanja ovog nekada vrlo stasitog i zdravog čoveka, što zbog njegovih osećanja i uverenje da ona živi u lošem braku.

Videvši koliko je gospođa uzrujana, sestra poče da joj se izvinjava što je dovela u takvo stanje i predložila joj prošetaju malo kroz dvorište bolnice, da se opuste.

Žena je odmahivala glavom, uveravajući sestru da je dobro i zamolila je da je odvede starom konobaru.

Ušla je polako u sterilnu bolničku sobu. Jedan krevet je bio prazan, onaj pored prozora, a u ovom bliže vratima spavao je čovek sa cevčicom preko lica. Koračala je polako ka njemu, posmatrajući mu lice tražeći poznate crte. Bolest ga je pojela, bledilo na licu još više je isticalo brojne staračke pege. Ali jaka brada sa rupicom na sredini je ono po čemu ga je prepoznala.

Setila se kako je visoko držao glavu, ponosno isturivši bradu, radeći dostojantveno svoj posao. Volela je da ih on služi. Bio je jako profesionalan.

Odlutala u sećanja nije videla da se pribudio. Trgla se tek kad se drhtavo uspravio da je pozdravi. Kako maniri nalažu jednom konobaru, sagnuo je glavu, trudeću se da se što više pokloni gospođi pored sebe.

„Oh, Stanoje! Nemojte da se zamarate. Lezite, lezite.“, brzo reče žena, spuštajući ruku na njegovo rame.

On se vrati nazad na jastuk, blago se smešeći.

„Dobar dan gospođo Prokić, kako ste danas?“, upita je milosrdnim drhtavim glasom.

„Oh Stanoje. I dalje vas krase isti maniri kao iz mladosti. Uopšte se niste promenili. Dobro sam, držim se.“, uzvraćajući mu osmeh, reče ona.

„Suprug Vam je bolestan. Brz oporavak želim.“, nastavi on sa jednakom uljudnošću.

„Hvala, Stanoje. I ja tebi želim brz oporavak. Da hodaš uzdignute glave kao nekad.“

„Eh, kao nekad. Neće se vratiti to „nekad“, ostarelo se, kosti se iskrivile, nismo više tako mladi. Vreme je prešlo preko nas, kao vo kroz kupus.“, reče čovek smejući se kroz kašalj, pokušavajući da napravi šalu.

„Ma fizička starost je neminovna, ali je bitno kako se duhom osećamo.“, žena zaćuta na trenutak, pa nastavi. „Nego Stanoje, rekla mi je sestra za tvoje brige iz mladosti. Pa sam htela da porazgovaramo o tome.“

„Oh, draga gospođo, oprostite mi na mojoj nesmotrenosti, nisam imao lošu nameru, nije u redu što sam razmišljao o vašoj intimi, ne morate ništa da mi govorite.“

„Ne, ne. Hvala Vama na brizi koju ste mi upućivali, a da ja to i ne znam. Ali, zaista nije bilo potrebe za tim. Pogrešno ste sve razumeli. Razumem Vaše sumnje, iz onoga što ste videli lako se moglo zaključiti upravo ono što ste pomislili. Ali, dozvolite da Vam objasnim.“

Vraćajući se ponovo mislima u prošlost, ona nastavi tiho i polako.

„Primetili ste da je moj suprug uvek naručivao hranu i piće umesto mene. Nije on to radio jer mu se tako prohtelo, ne uvažavajući moje mišljenje. To je bila naša igra, dozvoljavala sam mu da bira hranu kako bi me iznenadio i pokazao mi koliko poznaje moj ukus. Uživala sam u svakom zalogaju hrane koju bi naručio za mene. A to vreme koje smo ćutke provodili dok čekamo, bilo je naše utočište od svakodnevnih obaveza i naš mir. Vi, takođe, niste mogli da vidite da se mi sve vreme, ćutke, držimo za ruke ispod stola, kao na prvom sastanku, stidljivo i nežno. Podsećajući se tako naših prvih susreta. Uvek je bio pažljiv prema meni. Dostojanstven i strog, a opet nežan i pažljiv. Obožavam taj njegov sklop osobina.“, završi ona sa blagim osmehom na licu, zamagljenog pogleda.

„Oprostite mi, molim Vas. Nije mi tako izgledalo, bio sam ubeđen svih ovih godina da ste jako nesrećni.“, oborenog pogleda govorio je čovek, stideći se svojih misli.

„Oh, nemojte se izvinjavati. Verujem Vam. Žao mi je što ste doneli takav zaključak. Ali nije sve onako kako izgleda.“

„U pravu ste.“, prekine je na kratko.

„Želela sam ovo da Vam kažem, zato sam zamolila ovu devojku da me dovede Vama. Da Vas razuverim, kako ne biste i dalje živeli u pogrešnom uverenju.“

„Hvala Vam najlepše gospođo. Naučio sam veliku lekciju u ovim poznim godinama. Nije sve onako kako izgleda.“, ponovio je tiho njene reči.

Ona se nasmeši i ponovo spusti ruku na njegovo rame.

Zatvorio je oči i uživao u trenutku. Zahvalan na spoznaji koja mu je donela spokoj i mir.

 

Inspirisano scenom iz serije “Grey’s anatomy”.

Ovaj unos je postavljen u Priče. Označiti link.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *